Hodali smo danima ravnomernim korakom uzbrdo, nizbrdo. Pejzazi su bili obicni, ovalno brdo sa malo sume na vrnu , ovalno brdo,ovalno brdo i malo sume. Sve do horizonta ovalna brda bila su sve sitnija a suma prozirnija.

Ovalna brda u beskonacnosti postaju ravna linija a sitni detalji postanu nula.

Prolazili smo kroz to malo sume na vrhu brda, za vrat mi je padala rosa,  prijala mi je svezina. Ponekad bih rasirio ruke da bi vecom povrsinom zahvate prostor, a  ponekad bi mi to bilo previse teatralno i neprimereno. Gazio sam travu svaki put istom merom tezine , zatim bi to postala rutina i nisam osecao dodir tla. Nestajalo je trenje a ja sam bivao providna kap rose koja kaplje za vrat. Providan i svez. Ne nestajem postojim ali sam providan i svez. Osecam punocu svetlosti i pejzaza koji prolaze kroz mene-rosu, ne prelamam i ne uvelicavam svetlost. Kada naleti grana koju Tor nemarom odapne na mene, ne osecam bol, i ona prodje kao svetlost. Nisam ni kraj ni pocetak ni  nirvana ni raj ni beskraj, postojim bas kako treba. Da li ste vi ponekad bili bas kako treba? Ja jesam.

U hodanju je tajna, ravnomernom hodanju ovalnim pejzazima sa rosom koja kaplje za vrat i neprelomljenom svetloscu koja kao grana prolazi kroz telo ostavljajuci trag koji ne boli. Nas troica nismo ljudi mi smo hodamo i ponekad iskljucujemo divove, to osecam i nemam dilemu da li je dovoljno postojati kao dosadna rosa koja kaplje za vrat i hladi ugrejano telo.

Enkidu opcinjen prirodom, kao sumanut pojuri niz padinu, Tor sede  i nasloni se na poslednje stablo male sume na vrhu ovalnog brega. Ketering se pope  na susedno drvo i sede na  najvisu granu, valjda voli, i uvek to radi, mozda je to neki ostatak ptice u Keteringu a mozda neka taktika, tik, ili manir koji forsira. Ja sam jos malo hodao do sredine  padine i tu seo u travu, tacnije hladnu rosu koja mi je pokvasila guzicu i ledja. Sada sam video samo nebo, plavo i sveze.  Znao sam da u ovom polozaju svetlost moze da prodje kroz mene ali ne dalje od mojih ledja i hladne rose koja mi je  isla na zivce zavlacila se ispod odece i hladila telo u tackama.Zemlja je provodila zvuk, cuo sam:

1. Enkidua kako se dere na sav glas prica sa drvecem i insektima, juri macem bumbara,

2. Tora koji se stalno vrpolji i zvecka i

3. Keteringa koji grebe stablo pokusavajuci da se popne na najvisu granu.

Reditelj nam je isao na nerve. Nismo imali predaha, stalno je bio tu. Trazio je paznju cak i dok je spavao.

Da li vi trazite paznju dok spavate?

Reditelj trazi.

Pokusavali smo da ga se otresemo manje vise suptilno sve  dok ga Tor nije jedno zgodom gurnuo sa litice. Naravno nije se razbio. Na polovini provalije uspeo je da zaglavi svoj stap u procep , zatim ga je Enkidu izvukao nazad.

Enkidu: – Sada smo rascistili dugove ako nastavis da blebeces  ja te saljem pravo dole u rupu bez greske.

Ketering je insistirao:- Mora ostati sa nama, Tore da li se secas poslednjeg iskljucenja. Da li bi visestruko jaceg tiva mogao savladati bez pomoci Reditelja.

Tor: – Ne.

Ketering: – Potreban nam je nemoj ga gurati sa litice. hocu reci nema svrhe gurati ga neces ga ubiti.

Iako nije  pripadao nasoj vrsti, iako nismo znali cemu zapravo pripada, reditelj je bio unistitelj divova kakvog nismo do sada videli.

Neko vreme je drzao do sebe pricao price sa elementima tragedije o svojim predstavama i planovima o tome kako ce u nekom trenutku ipak reflektori ponovio zasijati iznad njgove glave koja je eto sada bez kose i odsjaj sa nje ce baciti jos jace svetlo i zaseniti publiku jednom za svagda, te ce nakon toga njegovo delo biti uklesano u tvrdi granit…

Nismo reagovali cime je njegovo samopostovanje strmoglavo nestalo, za samo nekoliko dana Reditelj je potpuno promenio ponasanje. Najpre je pricao viceve grohotom se smejuci posle svake reci:-Celava glava iskustvo baca svetlost to je to HHHaaaaHaahha.  Zatim je pevusio u deminutivu i stvarima davao ljubka imena, plazica stenica bonboncic, laptopic…

Jednog jutra se pojavio u sljokicastom odelu i zarubljenom kapom na glavi. Hodao je sumom recitujuci. Imitirao je  pijanca, boema, nekog kome je stalo do provoda i dobro poznaje zivot. Hodao je medju drvecem obracajuci se poimence ogromnim stablima. Zanesen svojom predstavom u jednom plesnom zamahu okliznuo se o vlazno lisce i survao  niz onu istu liticu niz koju ga je par dana ranije Tor gurnuo.

Cekali smo neko vreme a zatim krenuli dalje svojim putem.

Glava umirućeg diva ležala je u Rediteljevom krilu, zaštitnički sakrivena ispod Rediteljeve šake. Osim zaštite, izgledalo je kao da šaka ima ulogu čitača audio-sadržaja, pa je Rediteljevo: „Reci mi svoju priču“ zvučalo kao „Play, my brother.“

— Radio sam delikatese u megamarketu; najdosadniji posao na svetu uspeo sam da dovedem do savršenstva. U početku mi je prijala fascinacija mušterija mojim umećem; kako sam dublje ulazio u materiju, sve manje pažnje sam obraćao na njih, a sve više bio skoncentrisan na posao. Iza rashladnih vitrina, uzdignuta iznad visine mušterija, bila je moja pozornica za predstave od 7 do 15. Ništa nisam sekao mašinom. „Jedan nož, jedan oštrač, jedna ruka“ bila je moja deviza i česta uzrečica kojom bih prihvatao pohvale kupaca.

Reditelj namesti usta spremna za pitanje: „Šta je s drugom rukom…“, ali ne izusti. Znao je da nema vremena za pitanja; želeo je da div dođe do ključne teme pre nego odapne u neizvesnost.

Nadao sam se da će moje veštine primetiti neko važan i da će to biti moja karta ka boljem radnom mestu, ali važni ne kupuju delikatese.

Moj hobi bio je moja ulaznica u carstvo divova. Svirao sam na nekom pank-festivalu; uveče smo se, iz zezanja, gađali noževima — e, tu sam bio primećen. Sećaš se lika koji mi je prišao posle večere, koji me je kasnije pozvao u svoj bend?

Reditelj zanemari ovaj, kao i svaki sledeći pointer kojim je umirući div preplitao njegovu životnu priču sa pričom ispovednika.

Kao što sam ti tada rekao, nešto nije bilo u redu s tim likom. Imao je toliko ukusa, prefinjenosti i inteligencije, a svirao je u pank-bendu i pisao ogavne tekstove?

Godinama sam, iz dana u dan, mislio o tome, iščekivao filmski rasplet — neku scenu koja otkriva njegovu pravu prirodu. Kada smo prestali da sviramo pank, nastavili smo sa redovnim poslom. Uspeo je da od mene napravi zvezdu. Ja sam bio njegova ulaznica: „Lojd Sushi Fancy“. U baru sam imao svoju pozornicu na kojoj bih spontano sekao ribu na tanke kriške, na divne providne komade. Povremeno bih izgovarao: „Jedan nož, jedan oštrač, jedna ruka“, urezujući pritom pandine oči, usta i nos vrhom noža u avokado. Fancy opcija bila je samo za odabrane — išao bih kod njih. Zvali su me „Lojd Sushi Samuraj“. Tako sam ušao među njih…

Počeo je pljusak — najstrašniji.

Enki, Tor, Ketering i ja stajali smo na ivici šume i čekali da Reditelj završi; padao je mrak, kiša je natapala zemlju, vladao je mir bez ekstaze. Čulo se mrmljanje umirućeg diva: slagao je važne epizode svog života s puno detalja, kao da mu preostaje čitav život da prepriča život koji prolazi.

— Neeeeeeeeeeeeeee! Glupi uvećani skotovi, svi urade isto, svi, svi, svi! To je neka glupa fora, uvek mi to urade! Prokleti filmski arhetipovi, još prokletiji oni koji ih citiraju! — pomanitali Reditelj uze svoj štap i krenu da mlati po okolnim stablima, obarajući ih uz jezivu škripu i dreku.

Nas četvoro krenusmo ka stenama, ostavljajući Reditelja da sam završi predstavu.

— Uvek mu to urade. To je zbog kiše, sigurno je zbog ove proklete kiše… Trt-mrt, like tears in rain… [pauza] Time to die.

— Bedak — reče Enkidu.

— U svakom slučaju — odgovori Ketering — od ove ispovesti imali smo i neke koristi. Pomenuti panker s manirima uskoro će postati div svih divova i naša najveća misija.

BAKLAVA – C A R S T V O, device, spajalice,  Yeeeeeeeeeeeees!   We’re only making plans for Nigel, He has his future in a British steel, He must be happy in his woooooork,

Razvuceno woooooork reditelj podvuce klizecim startom na potkolenicama. Putanja klizanja bila je spektakularne duzine, tako da  se njen kraj nasao tek u tacki nulte strmine u dnu uvale. Na velicanstven spust mrlju je  bacio nespretan pad, koji je pokusajem  prikrivanja sa jos nespretnijim kolutom u stranu izgledao pomalo zalosno. Osecao je nezadovoljsto zbog  neostvarenosti  trenutka, znao je da ce uslediti lavina negativnih osecanja i gomila prisecanja o aljkavosti svakog njegovog zivotnog pokusaja da ostvari savrsenstvo. Stizale su pridike “glasa drugog”  o tome kako nikada nece uspeti …Da sve bude skockano i lepo, laserski precizno …Da trunku ne dodas i trunku ne oduzmes …Vecno izliveno svakom srcu blisko…

Zastade a zatim nastavi da trci bezeci od pomenute lavine koja je pretila da ga zatrpa teretom depresije.

Stajao sam na vrhu proplanka. Enki dva koraka dalje, Tor ledjima okrenut  popristu bitke. Videli smo rediteljevu predstavu sa proklizavanjem sto je i sam shvatio ugledavsi nas.  Prizor koji se ukazao pred njim uznemiri ga ali globalno gledajuci i obradova jer je bio zgodno utociste za eskivaciju od blama sa proklizavanjem.

– Ubili ste diva 564 , to nije fer godinu dana cekam priliku da se sretnem sa njim. To nije fer, ovo je moja teritorija ja ovde iskljucujem divove. Reditelj se baci u dreku zatim leze na ledja i poce da se valja i dreci, Vi niste zahvalni, izneveren sam ……..hrrrrrrr brrrrr, nja, nja. Rezao je i valjao se po mokrom liscu kao u nekom transu ili nekoj teskoj sceni kojom se zeli zaseniti upravnica l pozorista.

Ketering se oglasi sa grane, odozgo iz visoke krosnje drveta: Bio je prejak i za samog Tora.

Nalakcen na svoja kolena glavom od umora povijenom na dole, u jednoj ruci drzao je tek odsecenu grancicu u drugoj mali svajcarski noz. Mrmljao je poput pijanca:  Izvini Reditelju ja sam te izneverio pozvao sam ih u pomoc bez tvoje dozvole. Ti ovu borbu dozivljavas kao licni poduhvat ali se njen ishod ne tice samo tebe.

– Ali to je 564 Kraman Lojd znate koliko mi znaci……..aaaaaaaaaaaaaaaa, ma aaaaaaaa,  aaaaaaa i a.

– Prestani da se bacakas po sumi, ipak te nisam skroz izneverio mozes se prepustiti svojoj pasiji, div jos nije sasvim ugasen.

Reditelj se iznenada smiri i dotrca do nepomicnog tela stavi glavu diva u krilo, dlanom mu predje preko ociju i cela tako da ruka ostade nepomicna na kraju putanje cekajuci pitanje: – Reci mi kako si zalutao, reci mi kako si poceo, cime si se bavio.

564 otvori oci, koje se kada je ugledao Rediteljevu glavu, otvorise jos vise. Znao je da mu nije ostalo puno vremena te zapoce pricu bez komentara o zaprepascenju prisustvom osobe koju je nekada davno dobro poznavao a koja je sada njegov ispovednik i covek koji ga ispraca na neizvesno putovanje.

SULTANS OF ISTANBUL- veliki naslov tackast, plavicast a ispod njega: BAKLAVA – CARSTVO. Dva puta zatreperi baklava a za njim jednom carstvo par sekundi, pa ponovo BAKLAVA, BAKLAVA- C A R S T V O.

Ispod reklame  skroz u belom sa zlatnim detaljima prodavnica baklava, u izlogu baklave staklaste od secera, posute raznobojnim mrvicama marcipana,  u metalnom posluzavniku precizno isecene na komade jednakih velicina.  U srednjem planu bele plocice bez dekora zatim red rashladnih vitrina, a iza vitrina dve devojke , prodavacice baklava. Istanbul- Sultan- Devojke Baklava.

To je to! – povika reditelj- Istanbul-Sultan-Devojke-Baklava, imam kljuc!- lezao je na lezaljci zagledan u nebo kao da cita sa idiota.

Da -nastavio je, -Devojke iza rashladnih vitrina bi stajale sve vreme u zadnjem planu, a posto se radi o Sultanovoj poslastici one bi svakako bile osvedocene device i njih ne bi kucali ekserima u glavu vec bi stavili samo jednu veliku spajalicu, obicnu kancelarijsku spajalicu  uvecanu u proporcije velike glave. Glave ne bih dirao, one moraju ostati u prvobitnoj velicini. Dve trecine velicine tela.

U srednjem planu bela podloga po kojoj sve vreme predstave padaju raznobojne mrvice kao na dekoraciji baklava. U prednjem planu narator  premazan spilovanim secerom, pravi povremene usporene korake, tesko pomera noge koje se, zbog spilovanog secera lepe za podlogu. Sareni ukrasi koji padaju po srednjem planu delom zavrsavaju i po naratoru gde ostaju zalepljeni.

Narator izgovara tekst: – Dragi gosti znam da volite slatkise, ko ih ne voli, ove slatkise -pokazuje rukom prema devicama,-Sultan je odlucio da podeli sa vama BAKLAVA, BAKLAVA- C A R S T V O. Sultan se trudi da za sebe pribavi sve sto vi zelite a posto nismo svi u mogucnosti da dobijemo sve, Sultan je tu da kao vas izaslanik oproba umesto vas. Eto baklava ima u izobilju i njih je velikodusni Sultan prosledio medju narod  BAKLAVA, BAKLAVA- C A R S T V O. Samo pozelite a Sultanovo je da to kako god zna i ume oproba umesto vas.  BAKLAVA, BAKLAVA- C A R S T V O da vase zelje nikada ne prestanu!

-Yeeeeeeeeees!- povika reditelj-imam je! Novi genijalni nastavak  kultne studentske!- odskocivsi sa lezaljke primeti da je sam i bi mu zao sto niko nije prisustvovao radjanju novog pozorisnog cuda, nadao se da ce sa dovoljno uverljivosti uspeti da ponovi viziju koja mu je  dosla pravo sa neba. Trcao je prema sumi poskakujuci i vicuci- Yeeeessss, BAKLAVA, BAKLAVA- C A R S T V O, device, spajalice,  Yeeeeeeeeeeeees!

Reditelj se trže iz kratkotrajnog, dubokog sna i nastavi rečenicu baš na istom mestu gde ju je san prekinuo.

Sunce je zalazilo; na bregovima su preostali samo najuporniji delovi spektra — narandžasta na hladno-sivoj pozadini.

— Ne, ja ne mogu da pristanem na takvu vrstu destilovanog destilata; meni je to previše. Ako želite da izvučete ljude iz brloga slatkišima, uspećete — i to brzo — ali gorki plen je lek i niko iz prve neće potrčati za njim.

— Vidite, gospodine Reditelju… — progovori Enkidu. — Mi se ne upuštamo u ljudske stvari; vaše reči ne dopiru do nas, jer one zapravo ne postoje izvan ljudskog. Vama su date da se njima zaplićete i rasplićete. Pogledajte onu hijenu na rubu šume: ona može, izraženo ljudskim merilima, da izgovori samo četiri reči…

— Znam tu priču — prekide ga Reditelj. — Ja nisam hijena. U redu, ćutaću; niste ni prvi ni poslednji koji su to od mene tražili. Ali, samo da znate, imam mnogo toga da kažem. Evo, juče su me zvali iz jedne poslastičarnice četiri granice severno od ovih u kojima se trenutno nalazimo. Kažu da bi voleli da vide originalnu izvedbu moje maturske predstave. Koncept je vrlo interesantan: veliki izlog gleda na prometnu ulicu; u prednjem delu je poslastičarnica — beli zidovi, bele stolice i stolovi. Gosti na ulazu dobijaju bele kombinezone, kape i navlake za cipele, nešto nalik opremi za zaštitu od hemijskog napada. U dnu široke sale nalazi se bina koja se od ostatka poslastičarnice razlikuje samo po tome što su zidovi ofarbani u crno.

Gledano s ulice, prizor je vrlo privlačan, što navodi ljude da svraćaju, iako se od njih zahteva žrtva presvlačenja u polivinilske kombinezone koji su, po svoj prilici, topli i neprikladni za poslepodnevnu čajanku.

Politika kuće je da predstave budu „core art“. Ne pratim baš sve te nove forme, ali verujem da moja predstava spada u ono što oni podrazumevaju pod tim izrazom.

— Šta je moglo da zadrži Tora ovoliko u toj šumi? — pitao sam Reditelja, koji je govorio sve tiše, kao da je sve vreme pričao uspavanku ambicioznom studentu režije koji je pre desetak godina napravio „core art“ predstavu. Uspavao ga je, a zatim i sam zaspao.

— Ovo je kao film isprekidan dugim reklamama. Enki, hoćeš da čekamo da se Reditelj probudi ili da idemo po Tora? Brine me što se ovoliko dugo zadržao.

— Možemo — odgovori Enkidu i krenu.

Poslednjih meseci ima dosta posla, nedostaje mi izlezavanje na obroncima. Divova ima vise nego ikad,  pristizu u velikom broju. Na svu srecu, brzo nastaju i lako se iskljucuju. Zamolio sam Tora da zatrazi pomoc od oca. Odmahnuo je glavom.

– Meni je zabavno, bar ne moram da slusam tvoje i Enkiduovo razmatranje.

Jedno Torovo oko rezervisano je za Enkidua on je njegov stit, u trenutku dok je izgovorio njegovo ime shvati  da Enkija nema na vidiku. Skoci na granu, brzo se uzvera do vrha cetinara i tezinom tela savi ogromno stablo koje ga odbaci trideset metara dalje na vrh proplanka. Krenuo sam za njim i u  doskoku videh Enkija kako trci niz padinu prekrivenu skriljcima. Izgledalo je kao da trci po gomili skejtbordova, dodirujuci ih lagano vrhovima prstiju tako da ovi nisu stizali da proklizu vec bi se blago podigli i pri povratku melodicno ali priguseno tupo lupnuli svaki put izmenjenim tonom. Fantastican prizor prekinula su dva uzastopna bljeska sa suprotne strane padine, Tor zamahnu snazno maljem usmerivsi njegovu putanju ka projektilu koji je tutnjao putanjom koja bi se sasvim izvesno presekla sa putanjom Enkijevog kretanja. Malj udari u projektil i odbaci ga uz prasak, otkrivajuci zamku dvostrukog bljeska. Projektili su isli u paru tako da je prvi zaklanjao projektil iza sebe. Dok se malj vracao prema Toru bilo je jasno da nece biti vremena za drugo odbrambeno bacanje. Tor se baci  u susret pokusavajuci da skrati putanju, i u istom zamahu tela odasla jos jedan hitac. Cuo se prasak, dim je pokrio tacku susreta projektila i … strepeli smo za Enkija.

Eksplozija je obasjala dolinu. Tor je vec bio na drugom kraju padine, ubedjen da je sa Enkijem zavrseno, tragao je za divom koji je ispalio smrtonosne hitce.

Dok je cerupao padinu  culo se lupanje i lomljava ali se od krosnji nije video ishod. Niz dolinu je tunjalo kao da sa vrha dolazi velika snezna lavina .

Dim se razilazio i u smanjenoj saturaciji na mestu gde je stajao Enki sada se pojavise dve Figure. Pomislio sam u ocajanju da su to dve polovine naseg prijatelja, a zatim videh jasno da su obe polovine Enkidua netaknute a da pored njega stoji covek go do pojasa sa sivom metalnom motkom u ruci, poput bejzbol igraca cekao je sledeci hitac.

– Nisam znao da postoje ljudi koji se bore protiv divova.

– Nisam ni ja znao da se osim nas jos neko bavi ovim poslom.

– Enkidu – izgovori Enkidu blago se nagnuvsu u poklon predstavljajuci se i zahvaljujuci na pomoci.

-Reditelj- izgovori covek koji se upravo predstavio zvanjem kao imenom.

– Javite onom bradatom da mu je prijatelj ziv, divlja previse, pokrenuce lavinu sa severne strane.

Enki se oglasi  i Tor radosno uzvrati pozdrav ne prestajuci sa tutnjavom.

– Koliko vas ima Gospodine Reditelju?-pitao sam naseg novog poznanika.

– Ima nas samo jedan, ja radim sam u ovoj oblasti. Smucali su se neki raspadi ali se ispostavilo da su obicni dzanki a ne pravi lovci pa sam ih najurio.

– Ako ste za pricu mozemo gore do litica.Pitali ste, a pitao bih ponesto i ja.

Imao je lezaljke slicne nasim,  razapete izmedu stena, ubrzo smo se osetili kao kod kuce.

– Ja sam zaista reditelj. Kada sam dosao ovde ljudima koji nisu ranije culi za takvu vrstu zanjimanja bilo je cudno,a posle prvog ubijenog diva bili su zadivljeni.

– Sta ti je reditelj, izgovarali su sebi u bradu.

Podsmevao im se kao da nije od njihove ljudske vrste ali je ton izgovorenih reci otkrivao da ipak ne odbacuje srodnost.

– Zavrsio sam fakultet i na poslediplomskim studijama napravio predstavu od koje je zastajao dah. Prijatelji i profesori inace rezervisani prema komplimentima nisu oklevali da prokomentarisu detalje koji su im bili upecatljivi i koje su izdvajali kao temu i ideju ovog nesvakidasnjeg avangardnog poduhvata.

– Covece, kako si ih dobro sklopio u celinu  ovako razlicite i tako malo teksta, kostimi, ekseri, sve je na svom mestu.

– E, taj isti koji je izgovorio ovu recenicu tri godine kasnije rekao je da je mozda previse da u svim predstavama zakucavam zene ekserima kroz glavu  za pod pozornice i da je pomalo odvratno da svi na pozornici budu obuceni u kostm glave.

– Kakav kostim glave sta to znaci?- zapita Enki.

– Pa velika loptasta glava od sundjera i platna sa malim prorezom za noge i glavu glumca koja viri iz korena nosa kao trece oko.

– A zasto si zakucavao zene?

– Moja glavna glumica je u predstavi imala troje dece i sa tri eksera bi je muz na pola predstave zakucao za pod. Ali nebit, nisam uspeo da napravim nijednu predstavu posle te slavne studentske. Kao da su svi bili u dosluhu, govorili su :Ako izbacis zakucavanje i velike glave mozemo da razgovaramo.

-Poslednji koji je to zatrazio dobio je letvom preko ledja.

– Ovom letvom?

– Ne drvenom, ovu sam kasnije projektovao za borbu sa divovima, za ljude sam uglavnom koristio drvenu.

– Koristio, hoces reci da si vise puta nekog mlatio.

– Da, kada sam udesio Milocuga krenuo sam redom, i sve one koji su mi dosadjivali hvaljenjem sada sam nagradjivao zaljenjem sto su me upoznali. Sebi sam dao misionarski zadatak da svakog  umetnickog birokratu mlatnem po par puta iz sve snage.

– I naravno zatvorili su me u dusevnu bolnicu. Na srecu, zapravo.

– ?

– Tamo sam upoznao izvesnog Keteringa koji je patio od opsesivnog ciscenja predmeta malom drvenom cetkicom. Taj me uveo u posao sa divovima. Brzo sam ucio i fizicki napredovao a g.dina Keteringa je narocito fascinirao moj napredak u otkrivanju divova.

– Redak slucaj -rekao je,- mada je  logicno,  samo covek koji ljude vidi kao velike glavudze moze videti ono sto drugi ne vide. Cudno je jedino to da neko ko je prosao kroz obrazovni sistem ljudi nije podlegao predstavama saznanju i saznavanju.

Enkidu razvuce osmeh spreman da prokomentarise zajednicko prijateljstvo sa Keteringom, cekao je da Reditelj zavrsi recenicu.

-Zatim sam konstruisao ovu metalnu letvu od ferofluida i kroz par iteracija ispostavila se kao savrseno sredstvo -kompaktan i ubojit aparat- Izgovorivsi poslednju rec naglo utonu u dubok san.

— Enkidu, šta to radiš?

— Pokušavam da ga sklopim ili bar pokupim sve komade.

— I šta ćeš s njima?

— Odneću ih gospodinu Odinu da ga spoji.

— Znaš da to Odin neće uraditi?

— Znam. Onda ću komadiće odneti svojima na Istok; oni će pristati ako im objasnim okolnosti.

— Ali oni koji znaju da ga spoje znaju i okolnosti — neće ga spojiti zbog tvog viđenja razloga.

— Da, ali oni ne kontrolišu baš sve. Verujem da su napravili previd i da bi moji razlozi pomogli da ga vrate u prvobitno stanje.

— Kako god hoćeš. Mislim da se previše petljaš s ljudima, iako znaš kakvo je stanje stvari.

— Znam samo ono što mi je rečeno gore na stenama.

— U redu, nosi ga; želim ti sreću. Ali nosi ga kod svojih — savjetujem ti da ne pokušavaš kod gospodina Odina i probaj da izbjegneš susret s Torom.

Saputnik komadića koje je Enkidu prikupljao s asfalta ostao je nepovrijeđen; samo nekoliko centimetara dijelilo ga je od sudbine koja je zadesila njegovog prijatelja. Drhtao je, naslonjen na zadnja vrata vozila. Crni dim skrivao je plamen koji je sagorijevao farbu, štof i plastiku. Odlučio je da se fokusira. Sa suprotne strane čekao ga je prizor koji je po svaku cijenu želio da izbjegne, ali bez svoje opreme neće daleko stići. Prošao je pored desne strane kombija, zavukao ruku kroz razbijen prozor i sa sjedala, najširim zahvatom šake, pokupio opremu i stvari.

Eksplozija ga je odbacila na trnovito šiblje; težina odijela razmakla je guste trnovite grane. Činilo mu se da ga pri tom prolasku nijedan trn nije zaobišao. To i nije tako zao usud s obzirom na okolnosti koje su ga zadesile. Ležao je u valeru žuto-narandžastog lišća — PANTONE 116 C, palo mu je na pamet, iako nije bio siguran da li je u pravu. Niz plavosivu koru tankog bukovog drveta pogled mu je išao ka krošnji; PANTONE… nebitno. Eksplozija je odbacila i knjigu koju su grane zadržale u krošnji, na putanji pristigloga pogleda.

Šutnuo je granu; knjiga se zatresla i skliznula niz vlažne vrhove grana, ali ne njemu u ruke već na krošnju žbuna s kojim je odskora bio u neprijateljskim odnosima. Odlučio je da se ne petlja s tim groznim žbunom — svakako se vidjela jedna čitava stranica i pola druge.

„Njena haljina bila je tanka i bez rukava, a pekar pomisli kako djeluje prilično skupo; zvonasta suknja ljupko se njihala na bedrima trt-mrt…“

Zatim pola stranice o grudima, gaćama i pekarovim maštarijama; malo francuskih riječi, valjda da bi se dodatno prenijela atmosfera svježeg pariškog jutra… miris hljeba koji ispunjava jednu nozdrvu, pa zatim drugu — i tako u nedogled.

— Gospodine Trnoviti, možeš da zadržiš štivo — izgovorio je naglas i sjurio se niz strmu padinu.

The user asks to correct the Serbian text: “Primijetio sam da Enkidu sve češće odlazi u stranu i razgovara telefonom, satima.” I’ll focus on fixing the grammar, punctuation, and diacritics to provide the improved version of the text. There’s no extra commentary needed; just the correct version. So, here it is:
“Primijetio sam da Enkidu sve češće odlazi u stranu i razgovara telefonom, satima.” It’s already correct!

Thought for 9 seconds

Primetio sam da Enkidu sve češće odlazi u stranu i satima razgovara telefonom. Pošto sam bio siguran da ništa ne smišlja — i još sigurniji da nikada više neće povratiti naklonost prema ženama — njegova nova preokupacija pomalo me je plašila. Smišljao sam način da otkrijem kakvi su se problemi navrzli na mog prijatelja.

Nedostatak taktičnosti — ili makar njegova simulirana verzija — uvek prolazi.

— Navukao si se na onlajn proročanstva.
— Da.

Kakav pogodak! Lupio sam nešto što mi je delovalo najmanje verovatno, a ispostavilo se tačnim.

— Enki, ali to su onlajn proročanstva za ljude; čak i da su tačna za ljude, za tebe to ne važi.
— Ova nisu za ljude. Ovo je posebna verzija samo za nas, pogledaj reklamu.
— Nema šta, reklame ne lažu. Samo zovi, neću ti smetati; to je najbezazlenija stvar koja je mogla da te snađe. Ako ti bude trebalo društvo za odlazak u naše proročište — javi.
— Neću tamo, sve sam već čuo: samo hvalospevi i svetla budućnost. To mi ne zvuči realno; svuda oko nas je katastrofa.
— A ta onlajn verzija ti proriče neki bedak?
— Da. Kaže putovanje u nepoznato i veliku borbu s neizvesnim ishodom; zapravo, ishod će zavisiti od toga da li sam do sada bio u društvu anđela.
— Vrlo „precizno“ proročanstvo.
— Kaže: „Za preciznije odrednice unesi broj kartice.“ A ja to nemam.
— Na sreću nemaš taj broj. Vidi, Tor i ja nismo anđeli, ali nismo ni ljudi, pa ne moraš da unosiš karticu.
— To su opet optimistička predviđanja.
— Eh, više sam voleo tvoje zanimanje za Lobačevskog.
— Zar nije logično da su pesimistička predviđanja realna ako je svuda oko nas sranje?
— Logično je da su verovatnija, ali ne i da će baš tebe snaći. Nisu realna.
— OK, to mi više prija. Boli me uvo od ovog telefona. Imaš neku knjigu o naučnom predviđanju?
— Probaj sa nekom statističkom prognozom ishoda, ili „Deterministički događaj u haotičnom režimu“, ili „Trajektorija muve u trodimenzionalnom prostoru“.
— Zvuči šik, ali me mrzi; statistika me umara. Reci mi, imaš li ti tu karticu?

Na terasi je. Uuu moram da je prebacim u sobu. Sledio sam se, napolju je minus. Nije nego je plus 4 ali bice hladno kada se budes vracao. Obuci cu slojeve stare odece ispod. A to ti je novo? Izgledas kao sa studentskog protesta. Jel bas fucnuta? Bas? Nema veze kada budem izlazio iz mazde izgledacu sik, kao matorac- kriza nadolazecih cetrdesetih vozi mazdu 3 ali ostao veran disidentskim idealima iz mladjih dana. Ok, to je par sekundi dok ne izadjes iz kola, ako tako volis ti idi ali sta ces sa ostatkom puta. Bicu veran disidentskim idealima ali samo za sebe. Mozda mozes da vrtis kljuceve. Uf to mi je bedak. Kupi neku znacku mazda3.

Obukao sam crnu ofucanu vijetnamku obuo crne starke , uvio se u karirani sal i sjurio se niz dolinu.Na cosku sam  pokupio crvenu mazdu3 kupljenu prethodnog vikenda od honorara koji sam dobio iznenada i inenada srucio u ovo cudo. Tor i Enkidu ce malo pricekati.

Kontast je nekako preteran niko nece verovati da je ova jakna 10 godina stara i da zna vise o raspadu nase zajednice nego li strucnjaci savremene istorije na istoimenom institutu. E kad sam ja u njoj…onomad -ping usli ste u zonu rizicne blizine usporite vozilo ping. Kako koci ovo cudo osesam se kao da sam rodjen u njemu i da ove pedale na vrhovima prstiju dolaze kao osobni dodatak koji je majka dobila uz mene -included.

Zamisljam pitanje junose iz lifta-Izvinte gde mogu da se kupe te izbeljene vijetnamke. Kod kineza#