Reditelj se trže iz kratkotrajnog, dubokog sna i nastavi rečenicu baš na istom mestu gde ju je san prekinuo.

Sunce je zalazilo; na bregovima su preostali samo najuporniji delovi spektra — narandžasta na hladno-sivoj pozadini.

— Ne, ja ne mogu da pristanem na takvu vrstu destilovanog destilata; meni je to previše. Ako želite da izvučete ljude iz brloga slatkišima, uspećete — i to brzo — ali gorki plen je lek i niko iz prve neće potrčati za njim.

— Vidite, gospodine Reditelju… — progovori Enkidu. — Mi se ne upuštamo u ljudske stvari; vaše reči ne dopiru do nas, jer one zapravo ne postoje izvan ljudskog. Vama su date da se njima zaplićete i rasplićete. Pogledajte onu hijenu na rubu šume: ona može, izraženo ljudskim merilima, da izgovori samo četiri reči…

— Znam tu priču — prekide ga Reditelj. — Ja nisam hijena. U redu, ćutaću; niste ni prvi ni poslednji koji su to od mene tražili. Ali, samo da znate, imam mnogo toga da kažem. Evo, juče su me zvali iz jedne poslastičarnice četiri granice severno od ovih u kojima se trenutno nalazimo. Kažu da bi voleli da vide originalnu izvedbu moje maturske predstave. Koncept je vrlo interesantan: veliki izlog gleda na prometnu ulicu; u prednjem delu je poslastičarnica — beli zidovi, bele stolice i stolovi. Gosti na ulazu dobijaju bele kombinezone, kape i navlake za cipele, nešto nalik opremi za zaštitu od hemijskog napada. U dnu široke sale nalazi se bina koja se od ostatka poslastičarnice razlikuje samo po tome što su zidovi ofarbani u crno.

Gledano s ulice, prizor je vrlo privlačan, što navodi ljude da svraćaju, iako se od njih zahteva žrtva presvlačenja u polivinilske kombinezone koji su, po svoj prilici, topli i neprikladni za poslepodnevnu čajanku.

Politika kuće je da predstave budu „core art“. Ne pratim baš sve te nove forme, ali verujem da moja predstava spada u ono što oni podrazumevaju pod tim izrazom.

— Šta je moglo da zadrži Tora ovoliko u toj šumi? — pitao sam Reditelja, koji je govorio sve tiše, kao da je sve vreme pričao uspavanku ambicioznom studentu režije koji je pre desetak godina napravio „core art“ predstavu. Uspavao ga je, a zatim i sam zaspao.

— Ovo je kao film isprekidan dugim reklamama. Enki, hoćeš da čekamo da se Reditelj probudi ili da idemo po Tora? Brine me što se ovoliko dugo zadržao.

— Možemo — odgovori Enkidu i krenu.