Glava umirućeg diva ležala je u Rediteljevom krilu, zaštitnički sakrivena ispod Rediteljeve šake. Osim zaštite, izgledalo je kao da šaka ima ulogu čitača audio-sadržaja, pa je Rediteljevo: „Reci mi svoju priču“ zvučalo kao „Play, my brother.“

— Radio sam delikatese u megamarketu; najdosadniji posao na svetu uspeo sam da dovedem do savršenstva. U početku mi je prijala fascinacija mušterija mojim umećem; kako sam dublje ulazio u materiju, sve manje pažnje sam obraćao na njih, a sve više bio skoncentrisan na posao. Iza rashladnih vitrina, uzdignuta iznad visine mušterija, bila je moja pozornica za predstave od 7 do 15. Ništa nisam sekao mašinom. „Jedan nož, jedan oštrač, jedna ruka“ bila je moja deviza i česta uzrečica kojom bih prihvatao pohvale kupaca.

Reditelj namesti usta spremna za pitanje: „Šta je s drugom rukom…“, ali ne izusti. Znao je da nema vremena za pitanja; želeo je da div dođe do ključne teme pre nego odapne u neizvesnost.

Nadao sam se da će moje veštine primetiti neko važan i da će to biti moja karta ka boljem radnom mestu, ali važni ne kupuju delikatese.

Moj hobi bio je moja ulaznica u carstvo divova. Svirao sam na nekom pank-festivalu; uveče smo se, iz zezanja, gađali noževima — e, tu sam bio primećen. Sećaš se lika koji mi je prišao posle večere, koji me je kasnije pozvao u svoj bend?

Reditelj zanemari ovaj, kao i svaki sledeći pointer kojim je umirući div preplitao njegovu životnu priču sa pričom ispovednika.

Kao što sam ti tada rekao, nešto nije bilo u redu s tim likom. Imao je toliko ukusa, prefinjenosti i inteligencije, a svirao je u pank-bendu i pisao ogavne tekstove?

Godinama sam, iz dana u dan, mislio o tome, iščekivao filmski rasplet — neku scenu koja otkriva njegovu pravu prirodu. Kada smo prestali da sviramo pank, nastavili smo sa redovnim poslom. Uspeo je da od mene napravi zvezdu. Ja sam bio njegova ulaznica: „Lojd Sushi Fancy“. U baru sam imao svoju pozornicu na kojoj bih spontano sekao ribu na tanke kriške, na divne providne komade. Povremeno bih izgovarao: „Jedan nož, jedan oštrač, jedna ruka“, urezujući pritom pandine oči, usta i nos vrhom noža u avokado. Fancy opcija bila je samo za odabrane — išao bih kod njih. Zvali su me „Lojd Sushi Samuraj“. Tako sam ušao među njih…

Počeo je pljusak — najstrašniji.

Enki, Tor, Ketering i ja stajali smo na ivici šume i čekali da Reditelj završi; padao je mrak, kiša je natapala zemlju, vladao je mir bez ekstaze. Čulo se mrmljanje umirućeg diva: slagao je važne epizode svog života s puno detalja, kao da mu preostaje čitav život da prepriča život koji prolazi.

— Neeeeeeeeeeeeeee! Glupi uvećani skotovi, svi urade isto, svi, svi, svi! To je neka glupa fora, uvek mi to urade! Prokleti filmski arhetipovi, još prokletiji oni koji ih citiraju! — pomanitali Reditelj uze svoj štap i krenu da mlati po okolnim stablima, obarajući ih uz jezivu škripu i dreku.

Nas četvoro krenusmo ka stenama, ostavljajući Reditelja da sam završi predstavu.

— Uvek mu to urade. To je zbog kiše, sigurno je zbog ove proklete kiše… Trt-mrt, like tears in rain… [pauza] Time to die.

— Bedak — reče Enkidu.

— U svakom slučaju — odgovori Ketering — od ove ispovesti imali smo i neke koristi. Pomenuti panker s manirima uskoro će postati div svih divova i naša najveća misija.