Reditelj nam je isao na nerve. Nismo imali predaha, stalno je bio tu. Trazio je paznju cak i dok je spavao.
Da li vi trazite paznju dok spavate?
Reditelj trazi.
Pokusavali smo da ga se otresemo manje vise suptilno sve dok ga Tor nije jedno zgodom gurnuo sa litice. Naravno nije se razbio. Na polovini provalije uspeo je da zaglavi svoj stap u procep , zatim ga je Enkidu izvukao nazad.
Enkidu: – Sada smo rascistili dugove ako nastavis da blebeces ja te saljem pravo dole u rupu bez greske.
Ketering je insistirao:- Mora ostati sa nama, Tore da li se secas poslednjeg iskljucenja. Da li bi visestruko jaceg tiva mogao savladati bez pomoci Reditelja.
Tor: – Ne.
Ketering: – Potreban nam je nemoj ga gurati sa litice. hocu reci nema svrhe gurati ga neces ga ubiti.
Iako nije pripadao nasoj vrsti, iako nismo znali cemu zapravo pripada, reditelj je bio unistitelj divova kakvog nismo do sada videli.
Neko vreme je drzao do sebe pricao price sa elementima tragedije o svojim predstavama i planovima o tome kako ce u nekom trenutku ipak reflektori ponovio zasijati iznad njgove glave koja je eto sada bez kose i odsjaj sa nje ce baciti jos jace svetlo i zaseniti publiku jednom za svagda, te ce nakon toga njegovo delo biti uklesano u tvrdi granit…
Nismo reagovali cime je njegovo samopostovanje strmoglavo nestalo, za samo nekoliko dana Reditelj je potpuno promenio ponasanje. Najpre je pricao viceve grohotom se smejuci posle svake reci:-Celava glava iskustvo baca svetlost to je to HHHaaaaHaahha. Zatim je pevusio u deminutivu i stvarima davao ljubka imena, plazica stenica bonboncic, laptopic…
Jednog jutra se pojavio u sljokicastom odelu i zarubljenom kapom na glavi. Hodao je sumom recitujuci. Imitirao je pijanca, boema, nekog kome je stalo do provoda i dobro poznaje zivot. Hodao je medju drvecem obracajuci se poimence ogromnim stablima. Zanesen svojom predstavom u jednom plesnom zamahu okliznuo se o vlazno lisce i survao niz onu istu liticu niz koju ga je par dana ranije Tor gurnuo.
Cekali smo neko vreme a zatim krenuli dalje svojim putem.