— Enkidu, šta to radiš?

— Pokušavam da ga sklopim ili bar pokupim sve komade.

— I šta ćeš s njima?

— Odneću ih gospodinu Odinu da ga spoji.

— Znaš da to Odin neće uraditi?

— Znam. Onda ću komadiće odneti svojima na Istok; oni će pristati ako im objasnim okolnosti.

— Ali oni koji znaju da ga spoje znaju i okolnosti — neće ga spojiti zbog tvog viđenja razloga.

— Da, ali oni ne kontrolišu baš sve. Verujem da su napravili previd i da bi moji razlozi pomogli da ga vrate u prvobitno stanje.

— Kako god hoćeš. Mislim da se previše petljaš s ljudima, iako znaš kakvo je stanje stvari.

— Znam samo ono što mi je rečeno gore na stenama.

— U redu, nosi ga; želim ti sreću. Ali nosi ga kod svojih — savjetujem ti da ne pokušavaš kod gospodina Odina i probaj da izbjegneš susret s Torom.

Saputnik komadića koje je Enkidu prikupljao s asfalta ostao je nepovrijeđen; samo nekoliko centimetara dijelilo ga je od sudbine koja je zadesila njegovog prijatelja. Drhtao je, naslonjen na zadnja vrata vozila. Crni dim skrivao je plamen koji je sagorijevao farbu, štof i plastiku. Odlučio je da se fokusira. Sa suprotne strane čekao ga je prizor koji je po svaku cijenu želio da izbjegne, ali bez svoje opreme neće daleko stići. Prošao je pored desne strane kombija, zavukao ruku kroz razbijen prozor i sa sjedala, najširim zahvatom šake, pokupio opremu i stvari.

Eksplozija ga je odbacila na trnovito šiblje; težina odijela razmakla je guste trnovite grane. Činilo mu se da ga pri tom prolasku nijedan trn nije zaobišao. To i nije tako zao usud s obzirom na okolnosti koje su ga zadesile. Ležao je u valeru žuto-narandžastog lišća — PANTONE 116 C, palo mu je na pamet, iako nije bio siguran da li je u pravu. Niz plavosivu koru tankog bukovog drveta pogled mu je išao ka krošnji; PANTONE… nebitno. Eksplozija je odbacila i knjigu koju su grane zadržale u krošnji, na putanji pristigloga pogleda.

Šutnuo je granu; knjiga se zatresla i skliznula niz vlažne vrhove grana, ali ne njemu u ruke već na krošnju žbuna s kojim je odskora bio u neprijateljskim odnosima. Odlučio je da se ne petlja s tim groznim žbunom — svakako se vidjela jedna čitava stranica i pola druge.

„Njena haljina bila je tanka i bez rukava, a pekar pomisli kako djeluje prilično skupo; zvonasta suknja ljupko se njihala na bedrima trt-mrt…“

Zatim pola stranice o grudima, gaćama i pekarovim maštarijama; malo francuskih riječi, valjda da bi se dodatno prenijela atmosfera svježeg pariškog jutra… miris hljeba koji ispunjava jednu nozdrvu, pa zatim drugu — i tako u nedogled.

— Gospodine Trnoviti, možeš da zadržiš štivo — izgovorio je naglas i sjurio se niz strmu padinu.