Dugotrajno stajanje u mraku i vremenske nepogode pomutile su Torove planove za uspostavljanje u pregradi 12. Nije postojao pravac kojim bi se valjano usmerio i postavio u položaj za napad. Nikada ranije nisu posetili reon privida — bio je to novi izazov.

Posuda s vodom prikupljala je kapi sa šiljate metalne forme, dok su njeni otpali delovi zveckali o pod. Stajali su na ivici pregrade, betonski ćoškovi su se krunili i padali u provaliju ispod njihovih nogu.

— Potrebne su nam nove veštine — reče Enkidu. — Mongolski luk?

— Znaš li nekoga iz Mongolije?

— Ne, ali sam upoznao jednog marljivog korejskog roba.

— Severnokorejskog?

— Ne, južnog. Želim da rešavam ove stvari s distance. Ne mogu da gledam njihova lica. Ovo istrebljivanje divova mora imati neku estetsku razinu — u suprotnom, odustajem.

Ovaj nedostatak postao je očigledan kada je bilo jasno da postaje svestan slabosti mladog istrebljivača, prevodeći nadolazeće izazove iz moralne u estetsku sferu. Teret nagomilanog iskustva bivao je sve teži, i sve više ličan. Divovi računaju na to da u njima još postoji čovek — da proizvodi dozu empatije.

Ti tragovi ometanja mogu odlučiti ishod borbe, a Enkidu je toliko puta bio blizu lošeg ishoda.

Distanca i umetnička razina.