Niko me godinama nije oslovio imenom: „Gospodine ______, pa moje ime.“
Prvi put posle dugog vremena neko me nazva „gospodinom ______, pa moje ime“ — i odmah sam znao da sam u neprilici.

Pokušao sam da prepričam skoro­-pa­-nebitnu istoriju koja otkriva konzervativnost i pokornost svakog delića mog bića, te spremnost da se povinujem svakom usr*nom pravilu koje je neki činovnik okačio o ekser. Iako je taj činovnik već zavukao ruku u moj džep, bio sam spreman da se povinujem i činu preturanja po mojim papirićima, više nego novcem ispunjenom novčaniku.

„Vidite, gospodine, ja sam ovakav i onakav, i to sam uradio onako; ali eto, desilo se da baš nisam tako. Smelo me to što me niko direktno nije upozorio, nego mi je ponuđena opcija da se sam informišem — a ja na to nisam navikao. Prosto sam smatrao: ako je pravilo napisano, sigurno će mi to biti i rečeno.

„Zar ne bih mogao nekako… ili da makar pokušam da se vratim korak unazad, pa zatim korak ka vašem interfejsu, pa ponovo korak napred: i eto me, grešnik ponovo korača pravedničkim korakom. Zar ne mislite da bi me vraćanje korak unazad podjednako ponizilo kao presuda koju mi izričete? Eto, mogli bismo snimiti i okačiti javno to moje poniženje, a da zauzvrat dobijem vašu blagonaklonost.

„Ili — kaznite me, ali molim vas nemojte to činiti s osmehom koji govori da je sve u redu, da je to samo obična kazna i da vi samo radite svoj posao. Gospodine, jebite se, crkni, skote budjavi! Tako je — želim da vidim vaše strogo lice dok zavlačite ruke u moj novčanik. Crkni, umri i nestani, __________ (nacionalna pripadnost).“